Треба следити вођу

Треба следити вођу и када зна и кад не зна куд нас води. Треба следити вођу на копну, у ваздуху и на води. Треба следити вођу и кад милује и кад бије. Треба следити вођу ударати по сваком ко с њим није. Треба следити вођу и кад узима и кад даје. Треба следити вођу када брани и када издаје. Треба следити вођу одлучно да свако чује треба га следити кад враћа, и кад нас задужује. Треба следити вођу макар и поражени били треба му чувати леђа макар и сви нестали. Треба следити вођу и у истини и у лажи. Треба следити вођу Само се то од нас тражи. Треба следити вођу свуда и у свему, све што имамо сада дугујемо само њему! Треба следити вођу када је искрен и кад лаже чак и ако украде чуваће га наше страже!

Рат - последица богоотпадништва

Старогрчки бог Марс

Рат је одувек представљао оружану пљачку великих размера праћену убијањем, силовањем и ослобађањем свакојаког зла, и никада током људске историје није променио своју суштину. У основи те жеље за освајањем, отимањем, грабежом стајало је увек богоотпадништво. Човек је свој први отклон од Бога, убрзо материјализовао кроз лични сукоб брата са братом и братоубиство, што је претеча свих каснијих сукоба и ратова у људском роду. Каин, иако "проклет да лута по земљи" је ипак преживео и оставио своје наследнике (у сваком смислу) све до данашњих дана.
Чак и на оној страни која се брани, у ратном

Гледати Господа и кроз мрље и пукотине на Светим иконама

Сваки истински хришћанин и боготражитељ види Господа у свакој његовој твари. Ипак, најближи и најприснији сусрет може и једино успева да доживи на Светој Литургији. У том, за њега највећем и највреднијем доживљају, који проживљава сваке недеље и празником, осим када је због својих слабости спречен, он види светлост радости и лепоте сусрета са Господом у Светој Тројици. При томе, он занемарује све мрље, пукотине и недостатке на самоме, храму, на фрескопису, иконопису, олтару, свештеницима, окупљенима и свему осталом што се везује за цркву а није њен саставни део, већ само одраз несавршености и палости света у коме живимо.
Безбожне и богоборне власти су деценијама радили на томе да храмови остану пусти и запуштени, да свештенике, па и владике ставе у своју службу и компромитују цркву на сваки начин. Када им то није успевало, убацивали су своје оперативце тајних служби са

The simple truth: What remains when something missing?

• Darkness - the absence of light 
• Silence - the absence of sound 
• Gap -the absence of matirial
• Evil - the absence of good 
• Cold - the absence of heat 
• Inaction- the absence moving

Једноставне истине: Шта остаје кад недостаје?

Мрак - отсуство светолости

Тишина - отсуство звука

Празнина - отсуство материје

Зло - отсуство добра 

Хладноћа - отсуство топлоте
Мировање - отсуство кретања

Неред - отсуство реда 

Лаж - отсуство истине

The unity of Christians is possibly through starvation

Many of the suffering of Christians in the time that we all live on the territory of Syria, Egypt, Iraq, Yemen and Pakistan has almost apocalyptic situation in every Christian cause much solidarity, empathy and a sense of fellowship of suffering. In doing so, Christians does not make any difference between them in terms of heritage and commitment by denominations. This is certainly good, but cautionary. We are children of Christ, but bad, rude, quarreling, and had a falling out.

Јединство хришћана - могуће кроз страдање

Велико страдање хришћана у времену у коме живимо, које на територији Сирије, Египта, Ирака, Јемена и Пакистана има готово апокалиптичне размере, као и оно које нам по готово свим предвиђањима предстоји не може а да код сваког хришћанина не изазове солидарност, емпатију и осећај заједништва у страдању. При томе, се наравно не чини никаква разлика међу њима у погледу наслеђа и опредељења по хришћанским деноминацијама, како од стране прогонитеља, тако ни нас хришћана. То је свакако добро, али опомињуће. Ми јесмо деца Христова, али лоша, неваспитана, завађена и посвађана. Тек када нас велика мука притера ми

ГЛАСНО ЂУТАЊЕ - НЕМА РАТА, НЕМА НИ ПРЕКИДА - САМО ИЗБЕГЛИЦЕ ПРАВЕ ПРОБЛЕМ

Никада се о једном рату није толико ћутало. Ни један извештај са лица места. Нити једна насловна страна. Ни један осврт на жртве. Где су лекари без граница, новинари без граница... НЕМА ИХ.. само границе. Када нема рата, нема ни позива, ни покушаја да се заустави. 250.000 мртвих и бар још толико рањених нико не види. Постоји само проблем избеглих, а то се решава гурањем код комшије. Мир нико и не помиње, повратак још мање.